Драга мајко, немо да плачеш кад будеш ово
читала. Боље буди срећна, јер сам ја отишла у за мене бољи свет од овога. А и
знале смо обе да ће се то деси кад тад, ни лекови више не помажу ки пре. Питај
оца, ако буде тео да ти да паре, па ми молим те купи беле ципеле, ташну и
аљину. Остало ћеш ти већ да знаш.
-Узела мајка све, ћерко. Знам ја шта би моје дете желело. Све сам ти, Злато, узела ки за свадбу, да ми бар на она' свет путујеш како си ти желела... - мрмља Милица и наставља да чита.
Једина ме ти познаваш, тебе је једино и интересовало, а ја знам мајко, да је и тебе, више него мене, болело кад чујеш по село да причу за невољну Злату Николину. И мене је то тешко падало. Нико у село ме никад није погледао, онако, ки мене, Злату, но увек исто , невољна сиротица, па боље да бегамо, да се не срамотимо са њој да не види неки. Знам да је и тебе пекло што ме и отац и брат исто тако гледали. Све сам ја то видела, ако нисмо од то никад причале. Е, сад кад ово читаш, све је готово. Све је прошло. Зато те ја молим сам још за једно, за село ћу да останем што сам увек и била, ал ти да ме се сећаш, мајко, живу и веселу кака сам са тебе увек била. Ја сам свима опростила, опрости им и ти. Не браним им ја, ал они не зну то што ти знаш, није што си ми мајка, но што си човек. Видим ја одавно да је несрећа од ово село, што су сви нељуди, а они не мож да бидну срећни никад. Ете, зато те молим да и ти опростиш. Воли те твоја Злата.
Нико сем Милице није остао сувих очију. А Злата у оној хаљини сва је била бела и блистава.
- Јесте, ћерко, знала сам да ће се деси, ал' сам се надала да неће... Деветнаес' године се нада'... - говори Милица и мази Злату по руци - Сад се бар, ћерко, одмори од све муке. А ја би волела да ти брзо дођем, ал' не могу душу да дам ђаволу, па куј да зна шта још има да се претури преко главе.
-Узела мајка све, ћерко. Знам ја шта би моје дете желело. Све сам ти, Злато, узела ки за свадбу, да ми бар на она' свет путујеш како си ти желела... - мрмља Милица и наставља да чита.
Једина ме ти познаваш, тебе је једино и интересовало, а ја знам мајко, да је и тебе, више него мене, болело кад чујеш по село да причу за невољну Злату Николину. И мене је то тешко падало. Нико у село ме никад није погледао, онако, ки мене, Злату, но увек исто , невољна сиротица, па боље да бегамо, да се не срамотимо са њој да не види неки. Знам да је и тебе пекло што ме и отац и брат исто тако гледали. Све сам ја то видела, ако нисмо од то никад причале. Е, сад кад ово читаш, све је готово. Све је прошло. Зато те ја молим сам још за једно, за село ћу да останем што сам увек и била, ал ти да ме се сећаш, мајко, живу и веселу кака сам са тебе увек била. Ја сам свима опростила, опрости им и ти. Не браним им ја, ал они не зну то што ти знаш, није што си ми мајка, но што си човек. Видим ја одавно да је несрећа од ово село, што су сви нељуди, а они не мож да бидну срећни никад. Ете, зато те молим да и ти опростиш. Воли те твоја Злата.
Нико сем Милице није остао сувих очију. А Злата у оној хаљини сва је била бела и блистава.
- Јесте, ћерко, знала сам да ће се деси, ал' сам се надала да неће... Деветнаес' године се нада'... - говори Милица и мази Злату по руци - Сад се бар, ћерко, одмори од све муке. А ја би волела да ти брзо дођем, ал' не могу душу да дам ђаволу, па куј да зна шта још има да се претури преко главе.