уторак, 12. март 2013.

Опроштајно писмо

Драга мајко, немо да плачеш кад будеш ово читала. Боље буди срећна, јер сам ја отишла у за мене бољи свет од овога. А и знале смо обе да ће се то деси кад тад, ни лекови више не помажу ки пре. Питај оца, ако буде тео да ти да паре, па ми молим те купи беле ципеле, ташну и аљину. Остало ћеш ти већ да знаш.

-Узела мајка све
, ћерко. Знам ја шта би моје дете желело. Све сам ти, Злато, узела ки за свадбу, да ми бар на она' свет путујеш како си ти желела... - мрмља Милица и наставља да чита.

Једина ме ти познаваш, тебе је једино и интересовало, а ја знам мајко, да је и тебе, више него мене, болело кад чујеш по село да причу за невољну Злату Николину. И мене је то тешко падало. Нико у село ме никад није погледао, онако, ки мене, Злату, но увек исто , невољна сиротица, па боље да бегамо, да се не срамотимо са њој да не види неки. Знам да је и тебе пекло што ме и отац и брат исто тако гледали. Све сам ја то видела, ако нисмо од то никад причале. Е, сад кад ово читаш, све је готово. Све је прошло. Зато те ја молим сам још за једно, за село ћу да останем што сам увек и била, ал ти да ме се сећаш, мајко, живу и веселу кака сам са тебе увек била. Ја сам свима опростила, опрости им и ти. Не браним и
м ја, ал они не зну то што ти знаш, није што си ми мајка, но што си човек. Видим ја одавно да је несрећа од ово село, што су сви нељуди, а они не мож да бидну срећни никад. Ете, зато те молим да и ти опростиш. Воли те твоја Злата.

Нико сем Милице није остао сувих очију. А Злата у оној хаљини сва је била бела и блистава.


- Јесте, ћерко, знала сам да ће се деси, ал' сам се надала да неће... Деветнаес' године се нада'...  - говори Милица и мази Злату по руци - Сад се бар, ћерко, одмори од све муке. А ја би волела да ти брзо дођем, ал' не могу душу да дам ђаволу, па куј да зна шта још има да се претури преко главе.

уторак, 29. јануар 2013.

Kњига је изашла из штампе

Књига је коначно изашла из штампе.




За сада се роман До деветог колена може купити само путем наручивања, преко телефона или и-мејла.

недеља, 13. јануар 2013.

Корице

Дизајн корица је завршен.



Ново време и нова власт


Те четрдесетпете је било и предавања о религији за све сељане.
- То вам је, људи, један отров за широке народне масе. А опет, је л' ко од вас икад видео тог Бога? А, 'ајд кажите? Је л' вид'о ко, или да зна неког да јесте? - пита политком села.
Сељаци се ускомешали, загледају се све док се не јави сеоски боем и чивијаш Петар.

- Ја знам, друже, једног што је видео јучер.
- Шта сад ти ту измишљаш, Петре? Знамо те, а да ти кажем, зна и Партија каки си ти. - припрети му политком.
- Није, друже, стварно. Јуче сам вид'о двојицу у Рудник, уби и' народна милиција ки туђи. Није друго, но су они видели њинога Бога сам' тако.
- Ако не престанеш, ја би, Перо, рек'о и ти има да видиш истога Бога много брзо. - добаци неко од сељака док се остали до суза засмејаше.
- Ето, другови и другарице, 'ел видите? Так'о понашање и погодује нашим народним непријатељима. Они само чекају да ми скренемо са правог партијског пута, па да нам отму ову крваво стечену народну слободу.

Да не би, којим случајем, народ скренуо са тог пута, нова власт забрани окупљања за све дотадашње празнике. Божић, Ускрс и славе, посташе проказане и непожељне појаве назадних структура. На место тих празника, појавише се нови: први мај, седми јули, двадесет и девети новембар. Ко је тврдоглаво, од сеоских домаћина, настављао да слави старе празнике бивао је изопштен из заједнице и проглашен кулаком.

петак, 4. јануар 2013.

Почетак

Ова прича се већ догодила у много разлчитих животних судбина.
За
мир свих њих настаје ова једна прича, да бар мало развеје прашину времена и разбије горчину прошлости.


* * *
*



            - Како, бре Милане, да женим сина сад? 'Ел видиш 'ге рат сам' што није дош'о и код нас- рече Мина прилично неуверљиво се нећкајући.
            - Слушај ти мене, Мино. Ти добро знаш да није так'а ситуација, ти и твој Никола не бисте ни могли д'узнете онак'у девојку, ки што је Лазина Милица. Ако којем и иде рат и невоља на руку, онда си то ти, и немо' да тврдиш пазар, кад обојица знамо да си се Богу молио за Милицу- скоро љуто одврати Милан.
            - Јес', како да јок. Ки' да у целу Ресаву нема боqа девојка до Лазина Милица- одмахну, Мина.
            - Еј, немо' да пред мене изиграваш домаћина и поштењачину. Знамо се, Мино, и у старо и у ново одело. А и побратими смо некак'и. Знам те добро и знаш ме добро.
            - Па шта и ако је тако?
            - Па 'ел си ме пре два лета терао и молио да идем код Лазе да питујем за девојку? Ел' било тако, 'ел није?
            - Било, па прошло. Сад је друго време, Милане.
            - Јес' друго време. Онда ме Лаза истера из кућу ки лопова. А и имао право. Да Милица није за ову кућу, то и врапци знаду.
            - Г'е пише то да моја кућа није добра за њу? А?- поскочи Мина као попарен врелом водом.
            - Па није, Мино. Девојка  лепа, добра, мирна и из богате и угледне куће. Породица ју цењена у цео округ, а није сам' у наше село. Да не помињем да је и млого млађа од твојега Николе. А са друге стране да кренемо од тебе. Нема њива коју ниси покрао, у 'апсу си за то био колико пут до сад. И није сам' за то, но и за кокошке Радошеве си оно беше лежао неколико месеца. Ал' то и да туримо на страну, но и твој Никола није бољи. Ма и гори је још. 'Ел иш'о са удату жену, растури човеку кућу, бре, а деца остадоше сирочићи. Ви после обелисте образ сам' тако. Кад она' човек истера курву, а ви да бесте људи, требасте да ју примите код вас, а јок да ју од капију терате ки куче. Цело село знало да ју отац неће прими назад тако обрукану. Она, сиротица, не имаде 'де да преноћи. Кога год молила да ју прими, сви врата залупише пред њој. Ки да је шугава, Боже ме прости.
 Мина гледа побратима Милана црвених очију од беса. Једино што га спречава да скочи на њега је чињеница да је он, Мина, много ситнији и слабији од Милана иако су исписници. На Мини се његов коцкарски начин живота јасно видео.
 Свако би рекао да је то човек од бар шездесет година, мада је он био тада двадесет година млађи. Није Мина човек кога је лако описати, оно што се и на први поглед види је његово лице пожутело од дуванског дима у разним скривеним коцкарским собицама у селу, Руднику и Деспотовцу.

Наручивање

Наручите на број телефона:  066-90-52-332

или на и-мејл адресу dodevetogkolena@gmail.com

по промотивној цени од 350 динара

Новости

Ако све буде у реду, требало би да се роман До деветог колена већ почетком фебруара ове године нађе у рукама читалаца. На овој страни моћи ћете да нађете новости о томе, као и о промоцијама романа...

О писцу



Милева Антић рођена је 1952. године у једном од ресавских села. Она је супруга, мајка, бака, припадница генерације заробљене између ратова, система, идеологија и крахова... Желећи да сачува понекад шарен, а понекад наглашено сив свет свог детињства, прихватила се тешког задатка да речима наслика људе који су бојили свет ресавских брежуљака у неким прошлим деценијама. Роман  До деветог колена  треба да подсети на оне добре, који су нестајали и били потлачени, и оне друге, који су се надали да ће све прекрити прашина времена...

О књизи

Роман До деветог колена је прича о Ресави, о прошлим временима и прошлим људима, о усуду и потрази за лажном срећом. Као и све животне приче, и ово је мала прича. Али, овај роман нам управо и поручује да је време великих прича, шупљих идеала и идеалистичких идеологија давно прошло - чак и пре него што је и наступило у потпуности.

У овој књизи кроз призму неких туробних и неких несрећних судбина читалац може да види колико је живот већи од идеје, како је тежи од припадности, како је значајнији од ставова.